Nikola Đuričko za Radio Active: ”Kultura jeste kiseonik i vi ne primetite kad je nema, samo ćete pasti u nesvest”

Gostovanje glumca Nikole Đurička sa monodramom ”Sve što ste hteli da znate o Džoniju a niste smeli da ga pitate” koja je izvedena u BNP-u Zenica, iskoristili smo za kratki razgovor. O njegovom viđenju kulturne scene i ulozi radija u njegovom životu možete pročitati u nastavku.

Radio Active: Da li je stan up izvođenje na neki način zahtjevnije u odnosu na klasične teatarske forme?

Nikola Đuričko: Zahtevno u smislu….pa nije rekao bih da je čak najjednostavnije, vama treba jedan mikrofon, pristojna dva reflektora i to je to. Tako da tehnički je mnogo jednostavnije. Opet s druge strane nemate nikakvu pomoć ni dramaturgije niti nekog lepog dramskog štiva na koje bi se naslonili, nekog genija pisca koga ste uzeli, nemate druge kolege, nemate nikakve prateće scenografije, kostime i tako dalje. To jeste jedna vrsta teatra, ali meni se dopada, čini mi se da se neke priče najbolje tako pričaju i nekako ima najneposrednijeg kontakta sa publikom rekao bih, u stand up-u. Čak možeš da ispričaš neke stvari koje u pozorištu ne bi bile, rekao bih dovoljno zanimljive. Ovdje ima nečega tako intimnog, bar je moj takav odnos prema tome i čini mi se da za neke teme nema boljeg rekao bih načina nego stand up.

Radio Active: Vi ste jako angažovan glumac, radite u cijelom regionu, putujete i susrećete se sa ljudima. Na kojem nivou je kultura na Balkanu i kako se mi odnosimo prema kulturi?

Nikola Đuričko: Ne znam. Ja stvarno ne mogu da kažem da poznajem baš ceo presek da bi mogao da vam kažem, to verovatno treba neka ozbiljnija studija. Moj je osećaj…. mi se malo lomimo ne znamo da li živimo u socijalizmu ili u kapitalizmu i kultura je ostala zaglavljena u toj nekoj tranziciji, vidim da dosta surovo guramo u kapitalizam, a neke druge stvari su nam ostale u socijalizmu. Ja sam se stalno šalio s tim, hajde da privatizujemo fudbalske klubove, pa ćemo lako da privatizujemo pozoriša. Ili hajde da ne doniramo toliko u propale fabrike i neka čuda, dajte malo više za kulturu i tako dalje. Ono šta je kultura jeste kiseonik i vi ne primetite kad je nema, samo ćete pasti u nesvest i tako će naše društvo pasti u neku izvesnu nesvest da tako to nazovem. I to je ono što može da nam se desi ako ne budemo dovoljno obračali pažnje, jer to je vrlo neopipljiva stvar, vi ne možete da zaradite, političari ne mogu da korumpiraju tu stvar da bi mogli nešto da otmu i samim tim se ređe interesuju za tu stvar. Ali mi kao ljudi slobodni, zdravi, pravi, normalni, jako nam je teško da živimo samo, da radimo i da spavamo. Mi imamo potrebu i za nečim još dodatnim, a to je neki kulturni sadržaj ma kakv on bio, ili folklorno društvo ili vezenje ili razgovor s prijateljima, bočanje, popiti pivo uz neku mandolinu, to je sve kultura. Meni se čini da je to jako važno, kultura ovih naših malih naroda, i mi moramo iz petnih žila da probamo da tu stvar sačuvamo ako ne za nas, ako nama to ne treba, onda bar za neku buduću generaciju.

Radio Active: Ako našu stvarnost stavimo u neku teatarsku formu i to izvedemo, da li je moguće bar jednog čovjeka podstaći na razmišljanje i propitivanje?

Nikola Đuričko: Ja mislim da pozorište ne može baš mnogo da menja, ali što rekoste jedan čovek ako doživi katarzu onda je vredelo da stvar izvedete. Evo recimo ovde u Zenici imate pozorište, imate jedan ansambl i to je verovatno donirano od strane države i društva, jer kad biste vi realno prodavali karte vi to ne biste mogli da pokrijete, ali meni se čini da je božanstveno da vi živite u Zenici i to je razlog što će neko hteti ostati ovde da živi je što imate neki kulturni sadržaj. Vi svugde imate McDonald's, vi svugde možete da kupite i Tvix i Mars i šta ti ja znam, sve te stvari i farmerke i patike, ali ono što vas vezuje za vaše prostore je vaša kultura, vaš jezik i vaše teme da to tako nazovem. Ja sam vrlo srećan što ovde u Zenici postoji pozorište i što ima ansambl, čini mi se da od toga mogu samo lepe stvari da izađu i jedan čovek je dovoljna publika.

Radio Active: U kojem su položaju vaše mlade kolege i da li se dovoljno bore?

Nikola Đuričko: Opet kažem ne mogu da imam neki presek, da sam pratio sve mlade kolege pa da mogu da kažem tu vrstu suda. Ono šta je moj osećaj jeste samo da ima možda, bar kod nas u Srbiji…..mnogo se otvorilo akademija gde vi možete za neke novce da sudirate glumu. Ali vam to ne garantuje da ćete posle baviti se time. I mi sada proizvodimo nekih stotinjak glumaca godišnje, a nekada je cela Jugoslavija pravila stotinu glumaca godišnje, mislim i glumaca i glumica sada to ne razdvajam. I to je ono što mi se čini da može biti opasnost, prosto prevelika ponuda, a premala potražnja za tim poslom i to često može da devalvira stvar. To mi se čini kao najveća opsanost sa kojom se mlade kolege suočavaju. Ima glumaca koliko voliš, a nigde posla nema. U neko zlatno doba mi smo snimali nekih 15 filmova godišnje, a sada se snimi oko 3. Sada možete pomisliti 3 filma, a sto glumaca je došlo da radi. Gde će oni da rade? I onda to svara rekao bih jedno nezadovoljno društvo, nesrećne ljude koji bi hteli da se bave nekim poslom, a ne mogu nikako da nađu prostor i mislim da je to najveći problem što mlade kolega na žalost nemaju mnogo sreće koje sam ja imao i ove generacije ispred nas dvije, tri koje su snimale 5 filmova godišnje. Vi možete da napravite 2 loša 1 dobar, da naučite nešto, da budete bolji, pa i reditelji i pisci se tako stvaraju, na greškama ne samo uspehom. Sada ako neko snimi neki film to je puna šaka brade što se kaže ili jednu televizijsku seriju. Ranije ste prosto imali prilike da više radite i samim tim da se gradite kao čovek i kao umetnik.

Radio Active: Šta vama znači radio?

Nikola Đuričko: Ja sam počeo na radiju, mi smo počeli na Radio Beogradu kao Dečiji i omladinski dramski studij. Mi smo imali utorkom i četvrtkom emisiju na kojoj bi čitali neke aforizme, mikropriče i tako dalje. Kao što smo mislili da će televizija da ubije radio tako smo mislili da će internet da ubije televiziju, ali mislim da neće tu niko nikoga da ubije, to će sve zauvek da funkcioniše. Mislim da radio ima svoje mesto, jedino radio drame nisu više tako popularne, ali ljudi koji ne vide njima su radio drame omiljeni vid zabave, tako da možemo pogledati i sa te strane. Meni je radio i u vreme teških cenzura kod nas u Srbiji bio jedino mesto gde ste mogli da se informišete, sada imate internet ali imate i internet radio. Tako da taj medij neće izumreti.

Intervju vodio: Imran Maglajlić

Fotografija: Nikola Đuričko official website